DIREKTOR

Direktor

Dragi čitaoci, već dugo hoću da vam prenesem ovu priču, priču o ljudima koji sami sebe u ovom našem sirotom gradu smatraju uspešnima. Da, to je Zoki. Ostavićemo ovaj nadimak, pa ako mu zasmeta neka nam se javi. Zoki je čovek koji ima jedva 50 godina. Ujutru ustane u 6. Ode pravo u kupatilo, umije se, obrije ili obrnuto i onda pogleda sebe u ogledalo. Značajno posmatra svoje lice. Samozadovoljan je. Uvek razmišlja o sebi, ali ponekad i o porodici. Zadovoljan je time što liči da ga žena bezpogovorno sluša. Deci se u život ne meša. Zoki je negde pre ne tako dugog vremena, dobio na dar nesvakidašnje lep poklon. Poklon, koji donekle podrazumeva brigu o drugima. Ali kao što smo već rekli, kao i svaki samozadovoljan čovek, taj poklon ga je usrećio samo zato što je neko drugi, tj. njegov poznanik, ostao bez istog. To zadovoljstvo je bilo još veće jer taj drugi važi za osobu punu vrlina. Taj drugi je po obrazovanju pa da kažemo diplomi mnogo iznad Zokija. Već duže vreme, zapravo još od malih nogu, naš vrli junak je prvo sa zavišću, a kako se peo na društvenoj lestvici, sa prezirom gledao na sve one kojima je još od školskih dana, upravo ta škola išla bolje nego njemu. Ali malo po malo, navukao je i on neku ,,školu“ (nećemo dragi čitaoče pominjati koju), dovoljnu da ga država uvrsti u red onih koji se brinu o o fizičkoj kulturi naših najvažnijih i najmanjih-petaka, šestaka, sedmaka pa i osmaka. Nije prošlo mnogo vremena od kako naš sugrađanin uživa u svom poklonu – poklonu direktora škole gde je pomogao da se osnovci fizički kultivišu. I tog prolećnog jutra dok je razgledao svoje bore i glatke ali nabrekle obraze, Zoki je čak bio i srećan. Izgledalo je da će proći još jedan lep i sunčan dan. Da, lep i sučan, bez imalo trzavica. A možda se dogodi i i nešto zanimljivo. Možda ga nasmeje neki dobar vic, naivna konstatacija neke nove koleginice, fizički ili verbalni peh nekog smotanog ili nekog ko čak i nije smotan. Možda će se iznova svideti samom sebi, i nasmejati samog sebe, ako opet uspe da nekoga ubedi u nešto suludo i suprotno istini, i opet je u mislima i izabrao novu koleginicu za izrugivanje. Posla nema puno, vreme je lepo i Zoki izlazi iz kuće, kreće peške jer što bi po takvom vremenu išao kolima. I pošto ne treba na poslu nikome da se pravda, uzima semenke od prodavca na ulici i odlazi na reku. Na poslu ga kolege već traže. Zapeli su da pomognu mladiću koji tu menja nastavnicu geografije. I tako svi se pitaju gde je, ali Zokija nema. Na posletku, stiže i on, da Zoki, taj direktor. Stiže u suncem obasjanu svoju kancelariju. Ležerno skida sako, seda i razgleda uglove. Kada odjednom neko kuca.

,,Napred!“ reče on odlučno. U kancelariju uđoše, starija žena omanja, nežne konstitucije i jedan mladić. Koliko je nastavnica bila sićušna, sasušena od starosti, sa simpatičnim flekicama i vidnim venama po rukama, ali uredno očešljana i u plavo ofarbana, toliko je mladić bio raščupan. Njegovi štrčeći dredovi išli su u vis, a razrogačene braon oči sa dodatkom male bradice i u širokim maslinastim pantalonama, činilu su da izgleda naspramn nastavnice gorostasno. Utisak aljkavosti ostavljale su njegova vrećasta majica, kao i vidno velike i poderane patike. ,,Da aljkav neki."“ Tako je Zoki mislio dok ga je promatrao. Međutim, drugim ljudima, a naročito đacima on se uopšte nije činio takvim. Zbijao je šale na časovima, nije vikao na one nemirne i sve je objašnjavao kroz primere. Zoki mahnu rukom, a ovo dvoje nađoše sebi mesto da sednu.

,,Eto vidiš, ja bih volela da on ostane kao naš pripravnik.“, započela je nastavnica tankim ali reskim glasom. ,,Mi smo se raspitali, ti to samo treba da odobriš, jer taj odnos….zapravo….je odnos između mene kao mentora i njega, to reguliše država.“ , čak je počela i da zamuckuje. Naš junak diša sluša, nastavnica priča dalje kako je to i praksa za mladića i usavršavanje za nju. Zokiju srce počinje da lupa, lepo vreme i sunce ga već užasno iritira, ima utisak da mu se na čelu pojavljuju graške znoja, iako je svo vreme izgledao vrlo hladnokrvno. Misli mu kroz glavu jure kao lude, i što više misli, više se ljuti.

,,Zar ona!!! Ona koja je samo znala da rađa decu, da sluša muža i da dolazi u tu malu školu na periferiji. I tako iz dana u dan, njen čitav život dok nije ostarila!!“ Pored ljutnje mogao je skoro da opipa i svoje razočarenje. Srce je i dalje brzo udaralao, pritisak je rastao. Zar ona, koja nikad ništa nije smela da kaže, ni onda kada su je kolege neopravdano ismevale i napadale. ,,Jedna ona je našla da radi preko mene, koji sam već direktor, i to radi da me ismeje! Kako je to pokvareno! Uzela je novac i sprovodi nešto što predstvalja da je nešto što me se i ne tiče. Samo da odobrim, do mojega da hoću!“ mislio je Zoki. Ljutnja ali osećaj izneverenosti od svog podanika, rasli su u Zokiju do te mere da je i on sam bio zatečen. U sebi je sve vreme mislio :,,Zar ona da smisli takav lukav plan i još da ga tako predstavi, kao da tu moje mišljenje nije važno! Da uzme novac, a da ja ne dobijem ništa, dok mi kao glavnom sleduje sve!!!!EEEE, preko ovoga ti neću preći Miro!“ misli su mu kroz mozak i dalje jurile. Ali kroz par sekundi su se razbistrile i vratila mu se hladnokrvnost. Ovlaš je obrisao čelo, za koje je mislio da je mokro, iako na njemu nije bilo ni kapi, i polako, čak i veselo kao da je čuo nešto lepo počeo da govori.

,,Sve je to lepo Miro.“, i nastavlja on:,,Ali ja znam mlade i moderne kao što je kolega. On je namontirao prosek i došao ovde u osnovnu školu da nam soli pamet. Da kasni na časove. Ona ni jednom za sve ove godine nije zakasnila.“ Značajno je mladića gledao. Zna Zoki, da je to bilo opravdano, lud prevoz u raskopanom gradu i čekanje dnevnika od drugih kolega ali on želi da spreči izdaju. ,,A da ne pominjem kakav je utisak ostavio na kolege, i to ne zbog oblačenja.“ Mladić je bio nem i zatečen hladnokrvnim lažima. Gledao ga je netremice. Nastao je muk. Ali Zoki je čvrst u svom nastojanju. ..Kažem ne.“ I kako to izreče pluća mu se napuniše vazduhom. Izgledao je kao nakostrešeni stari petao. ,,Jer neću da se uvalim u bedu sa njim.“ Reče ponosito. Nastavnica i mladić su izašli. Zoki je ostao da sedi, i napetost tela mu se polako smirivala. U sebi je bio veoma zadovoljan. Sprečio je izdaju, korupciju. Ni na trenutak nije pomislio da je nastavnica htela da ostavi sebi dostojnog naslednika koga deca vole. Sustigle su ga misli zbog kojih je bio još zadovoljniji. ,,Ovim činom sam dao kolegama do znanja da tako nešto u budućnosti ne smeju ni da pomisle, a kamoli da probaju. Ovde će da radi samo onaj kaoga dovedem ja iz stranke.“, a blaženstvo se širilo kroz njegove damare i nerve.

Kada se osvrnuo shvatio je koliko je lep kraj tog majskog dana. Uzeo je fišek sa preostalim semenkama sa stola i ogrnuo na ramena svoj sivi sako. Polako je krenuo. Otišao je na svoje mesto na obali reke i grickajući semenke gledao u zalazak sunca.